Sudski tumač za norveški jezik Beograd

Norveški jezik, spada u grupu skandinavskih jezika, za koje vlada veliko interesovanje kada su usluge sudskih tumača u pitanju. Norveška je bogata i razvijena zemlja, te je poslovnih prilika pregršt. Usluge sudskog tumača traže se svaki put kada je neophodno prevođenje dokumenata i tekstova sa overom. Poslovna saradnja, odlazak na privremeni rad, naučno-istraživački projekti, kulturna saradnja, samo su neke od prigoda u kojima se dokumentacija prezentuje institucijama i mora biti na norveškom jeziku. Tada je neophodno angažovanje sudskog tumača za norveški jezik. Odsek za skandinavske jezike na Filološkom fakultetu mesto je gde se izučava i norveški jezik. Ovo nije velika katedra, a svi diplomci imaju priliku da polaganjem dodatnih ispita steknu i dodatno zvanje ovlašćenog sudskog tumača za odabrani jezik. Sudskih tumača za norveški jezik nema puno, ali ima ih sasvim dovoljno da mogu da pokriju potrebe za prevodima na domaćem tržištu. Prevođenje tekstova sa pečatom sudskog tumača razlikuje se od prevoda bez overe, po ceni i po tome što nije uvek neophodno tražiti da prevod ima pečat. Bez obzira na to, angažman sudskog tumača ne mora da podrazumeva prevode sa overom. Štaviše, sudski tumači za norveški su na raspolaganju klijentima za sve vrste prevoda sa ili na norveški jezik. Inače, kada se neka dokumentacija predočava sudu, jasno je da je potrebno da svaki prevod bude overen od strane ovlašćenog sudskog tumača za norveški jezik. Bez obzira na naziv, nije sud jedina institucija koja zahteva da sve što nije na norveškom u originalu, već što se predaje kao prevod originala na nekom drugom jeziku, mora da ima poseban pečat, koji je svedočanstvo vernosti originalu. Državne institucije takođe zahtevaju da im se sve što je prevedeno daje u ovom obliku.

Norveška se nalazi u zapadnom delu Skandinavskog poluostrva, ostrvo Jan Majen te arktičko ostrvlje Svalbard. Glavni grad je Oslo. Zvanično ime države je Kraljevina Norveška. Po uređenju je unitarna parlamentarna ustavna monarhija. Najduža kopnena granica je sa Švedskom, a na severu se graniči sa Finskom i Rusijom. Obala je veoma razuđena. Norveška je poznata po fjordovima. Ima magičnu prirodu koja privlači turiste, naučnike fotografe, umetnike, avanturiste i zaljubljenike u njene lepote. Iako nije reč o velikoj zemlji koja ima puno stanovnika, norveški jezik uživa sve veću popularnost upravo iz razloga što ova zemlja pruža mnoge prilike. Neke od njih vezane su za posao, tj. poslovnu saradnju na primer. Druge mogu biti u vezi sa edukacijom i školovanjem. Norveška je bogata zemlja, sa razvijenim standardom. Poznata je po izvozu nafte, prirodnog gasa, ribe i morskih plodova, dok se njena privreda temelji na zdravoj ekonomiji. Svaki vid saradnje podrazumeva i neometanu komunikaciju. S tim u vezi su i zahtevi za prevođenje koji se upućuju prevodiocima i sudskim tumačima. Poslom prevođenja pisanog i usmenog, koda nas se mahom bave profesori jezika, tj. diplomirani filolozi koji su završili odsek za skandinavske jezike. Da bi se postao dobar prevodilac potrebno je provesti neko vreme u govornom području. Neki studenti su odlazili na razmene, neki o svom trošku na dodatne kurseve, dok ima i onih koji su tamo završili postdiplomske studije i vratili se za odličnim poznavanjem jezika. Među prevodiocima ima i izvornih govornika koji žive i rade u našoj zemlji.

Norveški jezik spada u grupu severnogermanskih jezika. Vodi indoevropsko poreklo, kao i mnogi drugi evropski jezici. Broji preko 5 miliona govornika. Najviše se govori u matičnoj zemlji, Norveškoj, gde ima 4 i po miliona stanovnika. Van Norveške ima oko milion ljudi kojima je norveški maternji jezik. Zanimljivo je da postoje 2 varijante norveškog jezika: novonorveški i književni norveški. Osim Norveške, jezik ima zvanični status i u Nordijskom savetu, forumu vlada i parlamenata svih nordijskih zemalja. Norvežani ga zovu norsk (nošk). Govornici švedskog i norveškog se međusobno prilično dobro razumeju. Što se tiče pisanog jezika, on je sličniji pisanom danskom, odnosno skoro su isti. U istu grupu jezika, gde je i norveški, takođe spadaju: švedski, danski, islandski i farski jezik. Postoji i dalja podela skandinavskih jezika, i to na zapadnonordijske i istočnonordijske. U zapadnonordijske jezike spadaju: norveški, islandski i farski, dok u istočnoordijsku grupu spadaju švedski i danski. Međutim, norveški jezik se ipak nalazi negde između, tj. može se reći da pripada i jednoj i drugoj grupi u zavisnosti od dijalekta o kome je reč. Grupa su nastale tako što je podela izvršena u skladu sa fonološkim razlikama nastalim u severnogermanskim jezicima. Razlike u izgovoru su prisutne u raznim dijalektima norveškog jezika. Ima veći broj vokala. Razlike u dužini i akcentu mogu da promene značenje reči. Ova karakteristika nije svojstvena drugim evropskim jezicima, ali ona važi i za srpski jezik, na primer. Pisani jezik poznaje dve varijante sa svojim podvarijantama. Većina Norvežana koristi književni norveški jezik, dok se druga varijanta novonorveški, najviše koristila u prošlosti, u doba 2. svetskog rata. Književni norveški bokmål – ima svoju konzervativnu varijantu riksmål, a to je državni norveški. I novonorveški ima konzervativnu opciju høgnorsk, koji se zove viskonorveški.

Norveški jezik nastao je od zajedničkog skandinavskog ili nordijskog jezika, tj. severnogermanskog. Ovaj jezik bio je u upotrebi na Skandinavskom poluostrvu u prvom milenijumu nove ere. Naredna podela odnosi se na zapadnu i istočnu varijantu, odakle su se kasnije razgranali svi skandinavski jezici, koje danas poznajemo. Nakon što je u 10. veku do Skandinavije stiglo hrišćanstvo u pisanju je počela da se upotrebljava latinica umesto runa. To je doba kada se govorio staronorveški, ne samo na teritoriji Norveške, već i na Islandu i Farskim ostrvima. Još jedna važna istorijska prelomna tačka u razvoju jezika, desila se u 13. veku kada je u vreme kuge umrla većina pismenih ljudi, koji su govorili staronorveški, tako da je tada i izumro ovaj jezik u pisanoj formi. Docniji tekstovi pišu se mešavinom staronorveškog, danskog i švedskog. Tako je nastao srednjenorveški jezik. Ujedinjenjem Norveške i Danske, i prelaskom na protestantizam, danski je postao pisani jezik za norveški. Iz tog razloga, mnoge pozajmljenice iz danskog prešle su u norveški, a takođe ima dosta i pozajmljenica iz nemačkog. Na Islandu i na Farskim ostrvima i dalje je u upotrebi srednjenorveški, od koga su nastali kasnije novi jezici, tj. današnji islandski i farski. Dalji istorisjki događaji, tj. sledeća prekretnica u razvoju jezika, odnosi se na period 19. veka, tj. od kada je Norvešku preuzela Švedska 1814. godine. Tada su se vodile polemike o tome da pisani jezik treba da se razlikuje od danskog, te da treba da se bazira na postojećim dijalektima, koji su drugačiji od danskog jezika. Među najvećim zastupnicima ove ideje bio je Ivar Aasen, norveški prosvetitelj. Druga struja, koju je predvodio Knud Knudsen, takođe prosvetitelj, zagovarala je da se zadrži danski kao pisani jezik, ali da se postepeno danske reči zamenjuju norveškim. Tako je nastao državni norveški, koji je 1929. godine dobio naziv književni norveški. U prvoj polovini 20. veka, sve do šezdesetih godina, postojalo je nekoliko reformi kojima se pokušalo ujedinjenje dve jezičke varijante. Međutim, svi ovi pokušaji bili su bezuspešni i naišli su na otpor javnosti. Danas su obe pisane varijante jezika priznate kao zvanične.

Pisani prevodi sa norveškog i na norveški jezik odnose se na sve vrste dokumenata i tekstova. Šta je to najinteresantnije s čime se susreću prevodioci za norveški jezik? Ako gledamo iz aspekta zanimljivog štiva, svakako bi to bila moderna norveška književnost ili kinematografija. Iako nije main stream, otkrivanje i upoznavanje skandinavske umetnosti, veoma je pozitivno iskustvo. Ona je poput skrivenog bisera, koji pridobija sve više fanova. Specifičan način života u severnim krajevima, živopisni predeli jedinstvene lepote, prizvuk nedovoljno poznate mitologije, uticaji burne prošlosti iz davnih vremena sve se to pretače u kulturu koja nam je egzotična i nova. Interesovanje za dala skandinavske književnosti sve je veće. Prevodiocima je ovo omiljen, ali ne lak posao. Preneti izvornu poruku nekog dela, verodostojno i kvalitetno, posao je s kojim se književni prevodioce svakodnevno susreću i trude se da delo predstave onako kako jeste, u svoj svojoj lepoti. Pored književnosti, filma, serija, pisano prevođenje se proteže na sve sfere života. Neki prevodioci specijalizuju se za jezik prava, ekonomije, tehnike, mašinstva, informacionih tehnologija, industrije, nauke… Međutim, pošto je ipak reč o jeziku koji nije velik, u smislu broja govornika u svetu, specijalizacija za određenu oblast na može toliko doći do izražaja. Dobar prevodilac spreman je da prihvati raznovrsne tekstove, ne birajući žanr ili vrstu. Tu, naravno, uvek ima i manje zanimljivih prevodilačkih zadataka, kao što je prevođenje dokumenata po šablonu, koji je dobro poznat. Cene prevoda formiraju se prema broju strana i hitnosti. Rok isporuke koji je brži od optimalnog može da nosi i višu cenu. Što je broj strana veći, cena može da pada. Ona zavisi i od prirode saradnje, tj. da li je nekom potreban prevod jednokratno, ili je reč o kompaniji kojoj će prevođenje sa i na norveški redovno biti potrebno. Ako je obim posla takav da im nije potreban stalno prevodilac, već periodično, onda je angažovanje spoljnog saradnika, kao prevodioca za norveški, najbolji potez.

Usmeno prevođenje norveškog jezika ne razlikuje se prevođenja drugih jezika. Jednostavno je, prevodilac mora da bude odličan, da ne kažemo vrhunski. Šta je to što usmeno prevođenje čini težim od pisanog? Logično je da je reč o poslu koji može da obavlja samo vrstan poznavalac oba jezika (sa kojih se prevodi), ali i da ima još neke sposobnosti, tj. osobine. Pre svega, kada se prevodi usmeno sa norveškog na srpski na primer, i obrnuto, prevodilac mora veoma brzo da razmišlja i u sekundi da se seti svake reči i izraza. Da bi se došlo u ovaj stadiju, osoba mora da doživljava jezik prirodno, da ne razmišlja mnogo o njemu, već da ume da razmišlja na tom jeziku. Maternji jezik je onaj za koji ovo pravilo važi. Neki strani jezik mora dugo godina da se uči i vežba, i po mogućstvu da se provede što više vremena u datom govornom području kako bi on postao deo prirodnog procesa razmišljanja i izražavanja. Jezik, koji ne znamo dovoljno dobro da se tečno usmeno izražavamo, uvek nosi neku prepreku. Druga bitna stvar je poznavanje reči i termina o kojima će u razgovoru biti reči. Prevodilac uvek može da se pripremi znajući gde i za koga treba da prevodi. Ako je reč o sklapanju posla, tema je predmet datog biznisa, proizvod ili usluga koja se nudi. Prevodilac se sprema tako što detaljno nauči karakteristike proizvoda i sve tehničke termine koji su vezani za njega, kao i koja su moguća pitanja koja će se postavljati na sastanku. Čak i da ne zna neku reč, stručan termin, tehnički deo, uvek može da zatraži objašnjenje za šta taj deo služi i kako se koristi, pa kada to objašnjenje prenese drugoj strani, od nje će čuti kako se to kaže na datom jeziku. Što više zna unapred, to bolje. Ovde je opisana situacija, tj. vrsta usmenog prevođenja koje se najviše traži, a to je konsekutivno. Za razliku od njega, postoji i simultano. Dobro je poznato da je to još jedan nivo više i da je ono još teže i zahtevnije. Što se tiče norveškog, zahtevi za simultanim prevođenjem su veoma retki, oni uglavnom dolaze kad je u pitanju engleski ili, eventualno, neki drugi jezik koji spada u najveće svetske. Za norveški se više traži konsekutivno usmeno prevođenje. Cene prevođenja mogu varirati, sve zavisi od obima i učestalosti posla. Najbolje je unapred se detaljno informisati i ako je potrebno sklopiti saradnju na duže staze, kako bi i cena bila povoljnija.